Вруће ковање

Вруће ковање, где се радни комад загрева до око 75% његове температуре топљења. Како се температура радног комада, пре ковања приближава температури топљења, напон течења и енергија потребна за формирање материјала се смањују. Због тога се брзина деформације или брзина производње може повећати. Ово је скупљи приступ ковању метала и може бити штетан, што доводи до квара матрице услед термичких напрезања.
Вруће ковање, које се такође назива и ковање под притиском, је процес који се може користити за производњу широког спектра делова у већини метала. Уопштено говорећи, ковање је процес формирања и обликовања метала коришћењем куцања, пресовања или ваљања. Отковци се производе у величинама у распону од неколико милиметара максималне димензије до 3 м или више у неким случајевима.

Принципи и праксе топлог ковања успостављени су још од прошлог века, али су од тог времена очигледно направљена побољшања у опреми, мазивима и способности обраде теже ковања материјала.
Вруће ковање је пластична деформација метала при температури и брзини деформације тако да се рекристализација дешава истовремено са деформацијом, чиме се избегава стврдњавање деформацијом. Да би се ово десило, током процеса мора да се постигне висока температура радног комада (која одговара температури рекристализације метала).

Облик топлог ковања је изотермно ковање, где се материјали и калупи загревају на исту температуру. У скоро свим случајевима, изотермно ковање се изводи на супер легурама у вакууму или високо контролисаној атмосфери да би се спречила оксидација.
Пошто је метал врућ, лако га је померати, омогућавајући сложеније облике од хладног ковања. Вруће ковање је уобичајено за тврђе метале као што је челик који би било тешко обликовати када је хладан. Процес почиње са ливеним инготом, који се загрева до температуре пластичне деформације, а затим кује између калупа до жељеног облика и величине. Током овог процеса ковања, ливена, грубо зрнаста структура се разбија и замењује финијим зрнима, што се постиже смањењем величине ингота.
У зависности од метала и степена до којег је загрејан, сам процес ковања могао би бити довољан за каљење или јачање материјала. Обично се производ додатно термички обрађује након што је топло кован.

Главни фактор разликовања у ковању је температура гредица на почетку процеса. У случају топлог ковања, гредице се загревају до температуре на којој се током ковања дешавају процеси рекристализације. Због тога се у материјалу током ковања не дешава стврдњавање због напрезања, што му даје готово неограничену способност обликовања.
Материјали направљени од челика се обично загревају до почетне температуре од цца. 1.200 °Ц. Мапле врши ковање у затвореном калупу у којем калупи генеришу жељену контуру дела у неколико фаза.